(1958 – 2006)    

In memoriam

Goran Milekić je zasigurno ličnost koja je obeležila 20. vek u domenu astrologije na prostorima bivše Jugoslavije. Njegova predviđanja i članci objavljivani su u mnogobrojnim časopisima širom bivše države. A njegovu dubinu sagledavanja čoveka, ogromno astrološko znanje i erudiciju nije osporavao niko ko je imao tu čast da ga upozna ili pročita neko njegovo delo. Većina kolega se slaže da je Goran po daru i dubini poniranja u tajne ljudske duše najveći astrolog koga su ovi prostori do sada izrodili.

U prilog takvim mišljenjima idu i veliki Goranovi doprinosi astrološkoj misli u Srbiji i svetu, gde zasigurno spadaju njegova razrađena tehnika ‘Astrofotografije’, isticanje važnosti genetike u astrologiji, kao i praktično kombinovanje astropsihologije i genetike. Goran Milekić je na sebi svojstven način dao pečat srpskoj astrologiji, jer su skoro svi ovdašnji, iole pomena vredni astrolozi, izdanci Goranove astrološke škole. Njegovu priču o “likovima u nama koji nas okružuju”, a koja je sadržana u osnovama tradicionalne i većinom zaboravljene astrologije, u poslednjoj deceniji-dve na svoj način otkrivaju neke moderne metode psihoterapije koje rade na razvoju čoveka preko informacija koje su uskladištene na nivou biopolja klijenta.

Susreti sa Goranom su bili ono što se ne zaboravlja, a posebno ako ste imali priliku da vam on protumači natalnu kartu ili dâ nekakav astrološki savet. Uvek je naglašavao da su sva putovanja u životu i astrologiji putovanja ka Bogu. Duboko je verovao da je za srpski narod najvažnija edukacija i duhovnost, i da državne institucije kao i pojedinci i grupe treba najviše da rade na podizanju nivoa znanja i edukacije naroda, a ne da dopuštaju klizanje većine unazad ‘u nagon’…

Goran je bio čovek ekstrema. Njegova škorpionska energija se nije zadovoljavala prosečnim. Kod njega su se lako smenjivali radost i ljutnja, a astrolog dubokih misli i uvida se za tili čas pretvarao u zabavljača sa gitarom koji bi vam ipak najradije odsvirao nešto iz svog bluz-repertoara. Na rođendanima bi se najviše obradovao kada dobije torte na poklon i stalno je govorio da je ljubav ljubav samo kada je ‘preterana’…

I ovom prilikom želim da izrazim beskrajnu zahvalnost Goranu, koja je prisutna u dubini mog srca, za svo svoje znanje i iskustvo koje mi je preneo na časovima ili razgovorima pri našim susretima koji su tekli do duboko u noć…

Mogao bih toliko toga još da napišem o mom dragom učitelju i prijatelju, koji nas je tako rano napustio. Ali osećam da je bolje da završim ovo kratko Goranovo predstavljanje njegovim rečima, gde on prikazuje čoveka i njegovu tajnu – koji su početak onoga čega bi trebalo da bude svestan svako od nas, a posebno oni koji se na bilo koji način bave astrologijom:

“Budućnost je tajna, onoliko koliko je čovek sebi tajna, zagonetka, koliko i on sam.

Videti budućnost, odrediti budućnost, uvek predstavlja samo jedno, da čovek ugleda, prepozna, pa odredi sebe. No i pored tog, on se u muci nada, da će vreme doneti kakvo čudo, nešto izvan njega, nešto što u sebi ili oko sebe, ne vidi i ne naslućuje. Je li to vreme stvorilo nadu ili ona njega i kakav to tajni savez njih dvoje imaju? U tom smislu, nada je sasvim sigurno, potreba za čudesnim. A čuda se događaju, pa zašto onda, da ne veruje u njih? … Možda baš iz te pozitivističke žudnje nade, da se dogodi neverovatno, živi potreba da čovek ne upozna ili nikad do kraja ne razgoliti, sve tajne u njemu skrivene. Je li ovo jače ili strah od sudbine, od tajne, koju vreme u sebi skriva? No, realnijim se čini, da su oboje maska jednog straha,od kog čovek sebe skriva, straha od tajne spoznaje šta je to on, šta sve to on u sebi nosi.

Baš zbog tog straha, da će čovek u sebi otkriti nešto što ne želi, nije važno šta i da će mu to isto, odrediti život i sudbinu, on dalje, sve manje posmatra sebe, pa još manje istinski mari za vreme koje će doći.

I zato je budućnost, bez vere u čudo, neprihvatljva i zato je tajna, pa čovek, sa mržnjom ukida svaku određenost, koja opet ukida san, koji priziva čudo, da spašen bude.

No, koliko god da je nada od vitalne važnosti, a vera u nju ili vera uopšte, lekoviti jesu, bar je isto toliko važno otkriti sebe i sve tajne koje žive, ono što jeste i još važnije, ono perfektno u čoveku, što će on postati…”

Goran Milekić